Home / PČELARSKI PRIBOR I OPREMA / PČELARSKA OPREMA ZA TOPLJENJE VOSKA I PRIBOR ZA UMETANJE SATNIH OSNOVA

PČELARSKA OPREMA ZA TOPLJENJE VOSKA I PRIBOR ZA UMETANJE SATNIH OSNOVA

Saće upotrebom stari, menja boju od svetložute do crne. Ujedno se
povećava i masa saća zbog zaostalih košuljica od presvlačenja larvi i lutki i
smanjuje se zapremina radiličnih ćelija iz kojih se kasnije rađaju sitnije pčele.
Preporučuje se da se u košnici svake godine zameni 1/3 starog saća.
Na manjim pčelinjacima može se koristiti sunčani topionik. To je
drvena ili metalna kutija od lima, sa prednjom nižom i zadnjom višom
stranicom. Ovaj nagib napravljen je da bi se otopljeni vosak slivao u posudu sa
vodom koja je postavljena na prednjem delu topionika. U unutrašnjosti
topionika se nalazi koso postavljen lim kvadratnog ili pravouganog oblika,
iznad koga je zategnuta mreža od žice. Na nju se postavlja saće ili ram sa starim
saćem koje želimo da otapamo. Sa gornje strane se postavlja poklopac sa
dvostrukim staklom radi stvaranja veće temperature u topioniku. Kada se staro
saće postavi u topionik, on se zatvori i odnese na najosunčanije mesto. Sunčevi
zraci prolazeći kroz dvostruko staklo topionika zagrevaju saće koje se topi i curi
u prihvatni sud sa vodom na prednjoj strani topionika. Za vreme sunčanih dana
temperatura u topioniku može preći 100oC. Proces otapanja nije potpun i
efikasnost ovog topionika je oko 50%. Zato se ostatak voska na mrežici
sakuplja, suši na promajnom mestu i čuva do jeseni kada se pretapa u presama.
Stari vosak se bolje pretapa u parnom topioniku. Najpre se iz košnice
oduzmu ramovi sa starim saćem. Oštrim nožem saće se odvoji od okvira i
pristupa se topljenju saća. Parni topionik sastavljen je iz dva cilindra od kojih
jedan ima duplo dno u kome je smeštena voda i grejač. Grejač ne sme ostati bez
vode koja u procesu topljenja isparava. Drugi unutrašnji cilindar je perforiran. U
njega se naizmenično stavlja sloj starog saća i slame (služi kao drenažni sloj).
Kada se napuni do vrha zatvara se poklopcem koji na sebi nosi kružni disk sa
zavrtnjem i ručicom. Grejač se uključi i pregrejana vodena para cevima prolazi
do unutrašnjosti topionika i saće se topi. Kada istopljeni vosak krene da curi na
slavinu topionika, zavrtanj na polopcu se povremeno dotegne i pospeši topljenje
voska. Pretopljeni vosak se sakuplja u posudi sa hladnom vodom postavljenom
ispod slavine topionika. Postoje i parni topionici u koje se postavljaju kompletni
85
ramovi sa starim saćem i kod kojih nije neophodno isecati saće iz ramova. U
njih staje 20 i više ramova.
U specijalizovanim pogonima za pretapanje voska koriste se veliki
autoklavi za sterilizaciju voska i na taj način uništavaju spore američke kuge. U
ovim pogonima vosak se nakon sterilizacije izliva u satne osnove korišćenjem
posebnih linija za tu namenu.
Prvu satnu osnovu izumeo je nemac Johannes Mehring 1857. godine.
Međutim, ta satna osnova bila je loša, jer je imala samo dno ćelije. Amerikanac
Samuel Wagner je 1861. godine osim dna ćelija dodao i začetke zidova ćelija.
Prve ručne prese za proizvodnju satnih osnova bile su od drveta, a kasnije od
metala. Prva mašina kojom su izrađivane satne osnove bila je izum amerikanca
E. B. Weed 1985. godine. Ovom mašinom se izrađivala traka voska u rolnama.
Ručne prese za proizvodnju satnih osnova rade na principu presa za
pravljenje keksa. Količina od 120 do 130 g rastopljenog voska ulije se u presu,
poklopi i pri hlađenju zidova prese vodom vosak očvrsne i formira se satna
osnova.
Savremene mašine za proizvodnju satnih osnova (prese) rade po
principu da se pripremljeni vosak ubaci u prijemne kazane gde se otapa, prolazi
kroz filtere i oslobađa mehaničkih nečistoća (slika 46). Vosak dalje curi na
valjke gde se hladi i gde mu se ugraviraju osnove radiličkih ćelija. Oformljena
traka voska se na kraju prenosi do električnog noža i seče na željenu dimenziju.
Od 1 kg voska može se dobiti oko 12 osnova LR dimenzija.
Ožičavanje ramova i umetanje satnih osnova je redovna aktivnost u
pčelarstvu. Dodavanjem satnih osnova pčele se usmeravaju na izgradnju novog
voska i pravilnih radiličnih ćelija, a procenat trutovskih se smanjuje na
minimum. Da bi se satna osnova ubacila u okvir, on se prethodno ožiči
pocinkovanom ili prohromskom žicom debljine 0,4 do 0,5 mm. Ošrim
obućarskim šilom ili ručnom bušilicom buši se bočna letvica okvira. Prva rupa
se buši na 3 cm ispod satonoše, druga na 5 do 6 cm ispod prve, treća 5 do 6
ispod druge, a u zavisnosti od visine rama i četvrta na 5 do 6 cm ispod treće.
Kada je okvir izbušen i žica provučena pristupa se zatezanju žice. Od alata za
jednostavno i brzo ožičavanje može se koristi „sto“ za armiranje satnih osnova.
Ožičavanje može biti horizontalno, vertikalno, paralelno i koso.
Kada je ram ožičen, pristupa se umetanju satne osnove u ožičeni okvir.
Jedan od načina je korišćenje ručnog žvrka, provlačenjem i pritiskom duž žica
na ramu. Najbolje je satnu osnovu po dužini i širini skratiti tako da je kraća za
0,5 cm od bočne letvice kao i 1,5 cm od donje letvice. Žvrk se sastoji od drške,
nosača i mamuzastog točkića. Ivice mamuzastog točkića su koso oborene ka
unutra. Ožičeni ram se postavi da žice naležu na satnu osnovu, a potom se
mamuzastim točkićem žvrka prolazi duž njih čime se utiskuju u vosak. Dobro je
da se pre utiskivanja žice mamuzasti točkić navlaži vodom. Bolja i brža metoda
je korišćenje električnog žvrka koji je u osnovi električni transformator. Ovaj
uređaj struju napona od 220 V transformiše u struju napona 12 V. Satna osnova
86
se postavi preko zategnutih žica na ramu. Električni žvrk se uključi u struju.
Vrhovima kablova koji izlaze iz žvrka dotaknu se žice na suprotnim krajevima
rama. Na taj način zatvori se strujno kolo i žica se greje, dok se satna osnova
utapa pod sopstvenom težinom. Za brže ožičavanje satnih osnova koristi se
radni sto za ožičavanje (slika 47).

About admin